Тужба против Холандије због Сребренице
БАЊАЛУКА – Удружење „Историјски пројекат Сребреница” поднело је тужбу надлежном суду у Хагу против Уједињених нација и државе Холандије, пишу бањалучки медији.
Тужба је поднета, како наводе медији, зато што УН и Холандија нису обезбедиле заштиту српском и осталом немуслиманском цивилном становништву на подручју „демилитаризоване” енклаве Сребреница током сукоба у протеклом рату у БиХ.
Председник тог удружења Стефан Каргановић објашњава да је тужба поднета и да је тај процес отпочео у Холандији.
„Ми смо кренули по истом општем правном принципу као и Удружење 'Мајке Сребренице' у њиховој тужби против УН и Холандије, али је наш циљ да заступамо српске жртве”, рекао је Каргановић.
Он је истакао да та тужба није усмерена против тужбе Удружења „Мајке Сребренице”, већ да је паралелна са њиховом.
Удружење „Исторојски пројекат Сребреница” окупља светске стручњаке и има за циљ да истином дође до свих аспеката у вези са ратним дешавањима на подручју Сребренице. Седиште Удружења је у Холандији.
Киргизија тера Американце, угошћује Русе
Амерички војници мораће у року од 180 дана да напусте ваздухопловну базу „Манас“, смештену у непосредној близини киргиске престонице Бишкека. База је формирана у децембру 2001. у оквиру мандата УН као подршка снагама алијансе у борби против талибана у Авганистану. „Механизам извођења америчких снага већ је разрађен. Њих у ’Манасу’ више неће бити“, потврдио је Адохам Мадумаров, секретар Савеза безбедности Киргизије, и закључио: „Одбројавање је већ почело.“
Ко ће заменити Американце, званично се не наводи. Ипак, већина аналитичара процењује да ће то бити – Руси. Они у Киргизији ионако већ имају своје војнике. Укратко, посао са Москвом практично је већ склопљен, зна се и цена: Русија ће централноазијској земљи, у виду помоћи, исплатити 150 милиона долара, уз додатни кредит укупне вредности око две милијарде (САД су плаћале 150 милиона годишње). У општој финансијској кризи таква понуда се не одбија.
Отказ Американцима, мада најављиван неколико недеља, и усаглашен у директном контакту председника Дмитрија Медведева и Курманбека Бакијева, први је опипљиви резултат самита Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), одржаног у среду у руској престоници. На истом скупу донета је и одлука о оснивању Колективних снага оперативног реаговања (КСОР), чији ће главни носилац бити Русија, а које би, у оквирима ОДКБ-а, требало да делују аналогно обавезама какве према западним земљама има садашњи НАТО.
Подсетимо се да су чланице Организације договора о колективној безбедности, основане 15. маја 1992, Белорусија, Јерменија, Казахстан, Киргизија, Русија, Таџикистан и Узбекистан.
Нема сумње да је Русија самитом у Москви отворено показала одлучност да поврати свој стратешки утицај над територијама које су некада биле обједињене у заједничком – Совјетском Савезу. Истовремено, ово је и сигнал Вашингтону да амерички интереси у овом делу света никако нису неприкосновени.
У том контексту треба посматрати још неколико, наизглед одвојених, чинилаца.
Први је, свакако, најновији споразум Белорусије и Русије о стварању заједничког система противракетне одбране, као одговор на америчке планове о размештању радарских и ракетних база у Чешкој и Пољској.
Други чинилац може да се сагледа кроз позив америчког председника Барака Обаме Русији на драстично смањење броја нуклеарних бојевих глава. У Москви позив не одбијају, али јасно истичу да разговор о овоме може да се води једино ако у њега буду укључене све земље које поседују нуклеарно наоружање. Претње нуклеарним нападом могу да дођу и од Кине, Индије, Пакистана, Израела, Велике Британије, Француске...
Треће, у политичким контактима са централноазијским државама САД делују на билатералном принципу, било пословним аранжманима, углавном из сфере куповине сировина, било покушајима наметања „обојених револуција“ (Киргизија, Јерменија, Азербејџан...). Преводећи сопствене контакте са овим делом света на мултилатералну основу (у оквиру ОДКБ-а) и јачањем војног заједништва (КСОР), Русија директно удара на америчке интересе. Јер сада се у преговорима са Вашингтоном као главни играч појављује стожер новог савеза – Москва.
Али не само са Вашингтоном. Јак ОДКБ и у односима са Шангајском организацијом за сарадњу (чине је: Кина, Казахстан, Киргизија, Русија, Таџикистан и Узбекистан, уз посматраче Индију, Иран, Монголију и Пакистан) свакако ће имати кохезионију улогу, што, такође, није вест која би могла да обрадује америчку администрацију.
Недоумицу аналитичара, међутим, изазива питање – како ће Москва да поднесе своје, у односу на остале чланице несразмерно највеће, учешће у финансирању КСОР-а. Свака од земаља ОДКБ-а има сопствене финансијске проблеме и већ сада помоћ очекују управо из бивше совјетске централе. Одговор надлежних је да снаге неопходне за нову војну организацију већ постоје у оквирима армије Руске Федерације и осталих армија и није их потребно посебно опремати, па чак ни предислоцирати.
Да ли ће пракса то и потврдити, видеће се ускоро. Као и то каква ће бити америчка реакција.
Биће још промена граница у свету
Москва, 27. фебруара – Николај Злобин, директор руских и азијских програма америчког Центра за светску безбедност који саветује америчког председника, привукао је пажњу светске и руске јавности када је пре две године, на једном од састанака Валдајског клуба, затражио од тадашњег руског председника Путина да своју тврдњу да се неће трећи пут кандидовати за председника РФ, потврди потписом. Путин му је на парчету папира то написао и потписао. Сада се, каже Злобин, тај папир чува у једном сефу у Вашингтону.
Иако је рођен у Русији и у њој завршио факултет на чувеном универзитету Ломоносов, Злобин од 1993. живи и ради у Америци. Има америчко држављанство и сматра се једним од најбоље информисаних специјалиста за Русију. Промоција књиге „Русија и САД – супротстављање”, повод је за његов недавни долазак у Москву и прилика да за „Политику” оцени будућност руско-америчких односа после промена на врху обе земље.
– Када се у Русији говори о односу између Америке и Русије углавном се тврди да је за све проблеме у међусобним односима крива Америка, односно да је Буш, због незадовољства порастом утицаја Москве у свету, чинио све да тај пораст онемогући стварајући мрежу непријатељских земаља око Русије и пренебрегавајући при томе руске интересе. Ја мислим да то није тако.
Па ипак, зар није Буш наоружавао Грузију, ратним бродовима слао хуманитарну помоћ нервирајући Русију... зар није упорно подржавао и подстицао бивше совјетске републике да постану чланице НАТО?
– Џорџ Буш није водио антируску политику, напротив, он је био највише проруски председник који се може замислити у Белој кући. Његова главна „кривица” према Москви била је та што је обраћао мање пажње на њу и њене интересе него што би она желела. А за то време су га у земљи критиковали да придаје Русији много већи значај него што она заслужује. У суштини, Америка има много већи значај за Русију, него Русија за Америку, како у политици, тако и у економији. Највећи проблем између Русије и Америке је њихова огромна асиметричност. Та асиметрија говори да ни Обама неће посвећивати више пажње Русији него Буш. Пре ће бити обрнуто. Русија представља само један одсто трговинске размене САД и зато она не може да привуче пажњу нове америчке администрације као важан партнер за излазак из кризе.
А робна размена са Грузијом и Украјином је већа, па су оне зато Америци важније од Русије?
– Не, није, али немојте мислити да је Америка толико свемоћна. Није она створила антируско расположење у Грузији, на пример. Није она измислила Гамзахурдију, који је такође водио антируску политику. Она је само искористила ситуацију за своје интересе. А Русија није схватила да људи данас желе лепо да живе и да се руководство тих земаља окренуло ономе ко им је понудио бољи живот. Америка им је финансијски помагала и оне су окренуле леђа Русији. И то је још један доказ за тврдњу Вашингтона да РФ уопште нема такав утицај у свету какав би желела и какав често верује да има. Па чак ни у рату са Грузијом, ни у гасном спору са Украјином, она не само да није добила међународну подршку, него чак ни подршку бар једне земље из ЗНД. Чак се и Србија одавно разочарала у политику Русије.
На основу чега сте закључили да се Србија разочарала у руску политику?
– Па, ако није, зашто није признала независност Абхазије и Јужне Осетије?
Није то никакав доказ разочарања –ни Шпанија није признала Косово, па се то не тумачи као разочарање у политику Европске уније.
– Знате, ја имам велике симпатије за Србију, али мислим да би и Србија, и Шпанија, и сви морали да знају да је ера стабилних граница, која је трајала 50 година, завршена. Цео хладни рат карактерисала је стабилност граница, а заправо је сва људска историја везана за стварање и распадање држава. И то се не може зауставити. Совјетски Савез се распао, а све међународне организације су то пасивно посматрале. Чак ни Савет безбедности ОУН није осудио распад те огромне државе.
То што је Југославија почела да се распада, био је прилично логичан процес. Мислим да ће и на постсовјетском простору и на Балкану бити још промена граница. Смешно и потпуно глупо, по мом мишљењу, јесте веровање да СССР може да се подели по границама бивших совјетских република. Знате како су оне цртане? Као и у Југославији, уосталом. Сматрати то што се догађало деведесетих или оно што се летос догодило на Кавказу, коначном променом граница, велика је грешка. Долази епоха промена политичке географије. Биће то веома тежак и опасан период.
Шта се променило у односу на тих 50 година стабилности? Зашто је сад могуће оно што деценијама није било дозвољено?
– Мислим да ни једна држава више није суверена у класичном смислу речи. Постоји глобална економија, глобални процеси, глобални информациони процеси, отворене границе у оквиру ЕУ. Говорити о томе да треба очувати суверенитет држава, значи, враћати нас, по мом мишљењу, у 19. век.
У САД – шест највећих корпорација припада странцима, а цела америчка економија је толико везана за кинеску да се не може више говорити о америчкој, него о заједничкој кинеско-америчкој економији. Постепено ће превладати мишљење да је економски успех много важнији. Људи желе да живе боље. То је јасно и на примеру Абхазије – за 15 година Грузија није уложила ни копејку у њихову економију, болнице, путеве... а Русија је у то уложила гомилу новца. Није чудно што су се окренули Русији.
Да се вратимо односима две велесиле. Америка најављује „ресетовање”. Може ли се очекивати да односи између две земље крену од нуле?
– Да, ресетовање. Али шта то значи? Бајден то јесте рекао, али он је прецизирао да смо ми спремни да сарађујемо са Русијом у вези са неширењем атомског оружја. Али то не значи „ресетовање” свих односа.
Наравно, постоје области у којима Русија и САД не могу да не сарађују – од контроле атомског оружја и технологија до међународне безбедности и супротстављања тероризму, од екологије и космоса до хуманитарних пројеката и Авганистана. Мислим да ће Обама појачати ефикасност сарадње у тим областима, посебно у атомској сфери. Ипак, веровање да кључеви поправљања односа леже само у Америци и да Обама једва чека да се зближи с Москвом, представља штетну илузију. За Америку би било добро да има добре, поверљиве односе са Русијом, али, објективно, Обама је данас постављен у ситуацију кад мора да буде спреман на стратешко супарништво са Русијом и веома ограничену, принудну сарадњу у низу области, а не за једнострана и брза кретање у правцу Москве.
-----------------------------------------------------------
Двојни стандарди су нормални
Америку често оптужују за двојне стандарде у политици. Узмимо само пример Косова и Јужне Осетије...
– Двојни стандарди су потпуно нормална ствар у политици. Ако треба и тројни и ко зна колико стандарда. Што више стандарда, то успешнија политика. Битни су национални интереси. Ако они захтевају различите стандарде према разним земљама и ситуацијама, треба их примењивати. Политика није кривични законик па да важи универзални стандард. Политика је много сложенија ствар