Случај курира Јовице
Један од тајанствених симбола Милошевићевог доба свакако је Јовица Станишић. Сматрало се чак да је у једном часу био моћнији и од свога господара, све док у октобру 98. није пао под теретом те моћи.
Из извора „ЛА тајмса” сазнали смо оно што заиста јесте врхунац апсурда у бескрајним играма сваке тајне службе: да је Станишић служио онима који су иначе били предмет његовог врхунског подозрења. Или су бар морали да буду. Деведесетих година прошлога века, док је Јовица кормиларио алтернативном ратном и мрачном Србијом, хипотека сарадње са ЦИА била је најтежа оптужба. Управо су такви људи били предмет најбудније Станишићеве пажње и могуће жртве свакојаких погрома.
Кад одједном – сазнајемо да је Јовица Станишић био сасвим поуздан сарадник ЦИА. То би могао да буде скоро савршен, али и бизаран епилог стереотипа у неком, релативно јефтином, нискобуџетном шпијунском филму. Али, на Балкану се трећерезредни филмови и убоги живот преплићу као у сваком кошмару, или фантазмагоричном сну. Па је тако Станишић у истом часу творац ескадрона смрти, паравојних јединица и Милошевићеве верзије страховладе. Али и курир и известилац најмоћније тајне политичке полиције на свету.
Како је то било могуће? Биографија Јовице Станишића је типична али и јединствена. Он је умео да мисли својом главом кад је било мисаоног простора, да слуша помно своје газде (било их је најмање на две неспојиве стране) или да се узнесе изнад догађаја и постане јавна личност од значаја за окончање неке крупне драме.
Рецимо, ослобађање везаних талаца у мају 95. године, које је штрангама, жицом, ременима и другим приручним средствима Ратко Младић фиксирао за разне објекте. А све због тога да се НАТО окане бомбардовања, иначе ће у супротном устрелити своје.
Испада да је његово „циовање“ започето још негде 92. године. Тада је ткао на два двовисинска разбоја, обавештавајући оне тамо о унутрашњим својствима Милошевићевог режима, а Милошевића о томе шта се тамо ради. Такав посао може, а и не мора да буде типичан за занат којим се бавио Јовица. У његово доба царовали су ксенофобија и одијум према Западу, мада се он у исто време бавио истрагом непријатеља и неговањем пријатеља који ће му касније помоћи у највећој невољи.
Ако је Милошевић знао за његову перверзну обавештајну авантуру, биће да је мистерија још већа. Изгледа да је сазнао, али кад је Станишић већ на обе стране пустио корене. Свој двовалентни посао радио је на рекама, у бродовима и сигурним становима. Као такав је 96. отишао на Пале и наложио Радовану Караџићу да се одмах окане политике и преметне у Драгана Дабића. То је овај без поговора учинио, знајући да је Јовица одувек био лишен смисла за хумор.
Независно од биографије, Станишић је ухапшен у марту 2003. и одведен у Хаг. Тек годину касније америчка влада доставља Трибуналу листинг о његовом алтернативном раду. Више пута је привремено пуштан на слободу, док га 2008. није ухватила тешка депресија. Суђење одложено, Станишић је у Београду на лечењу.
Пред сазнањем да га може стрефити доживотна робија, Станишић се обраћа централи ЦИА за капиталну помоћ, подсећајући тамо њих на своје заслуге. Иначе се лично познаје са челним људима тог предузећа. У фебруару 96. на гостујућем терену срео се са Џоном Дојчом и Џорџом Тенетом.
ЦИА је учинила оно што иначе не чини никада, или веома ретко. Послала је Трибуналу нове потврде о заслугама Јовице Станишића. Документ је још запечаћен, али је новинарима саопштен део те планетарне тајне. У сажетку текста, који ће можда спасити Јовицу стоји и то да је „овај човек учинио много зла, али и многа добра дела за нас!“ Дакле за њих.
Шта ће од тога да претегне, не може се знати. Али, историја шпијунаже на Балкану добија нове јунаке. Ко је власник бриге за безбедност отаџбине, и шта је то, још увек знају само тајне службе. И наравно ЦИА, од које се ионако ништа не може сакрити, па ни чињеница да је Јовица био наш.
Америка знала да Иран наоружава Армију БиХ
Америчка администрација је знала да Иран, упркос ембаргу Уједињених нација, наоружава бошњачку Армију БиХ још од лета 1992. године, објавио је данас „Дневни аваз”. Такође, Американцима је било познато да ирански официри обучавају бошњачку војску. Позивајући се на транскрипте сведочења групе конгресмена и бивших америчких амбасадора у Хрватској и Немачкој, Питера Галбрајта и Чарлса Редмана, у Комитету за међународне односе, сарајевски дневник наводи да је оружје Армије БиХ достављано преко Хрватске.
„Иранци су достављали оружје Босни још у лето и јесен 1992. године. Њихови ’чувари револуције’ послати су у Босну у другој половини 1992, да започну програм обуке босанске војске. Могу рећи и то да је до 1993. на стотине њих већ било у Босни, али тај број вероватно никада није прешао пет стотина”, рекао је Редман и проценио да је после потписивања Дејтонског споразума у БиХ остала само шачица иранских „чувара револуције”. Он је, осим тога, потврдио да је Организација исламских земаља, предвођена Ираном и Турском, била укључена у ову операцију.
Конгресмен Елски Хестингс је Комитету за међународне односе казао да је „иранска веза у Босни била присутна и пре избијања рата 1992. године”. Хестингс је објаснио да су Американци знали да је бивши председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић у мају 1991. и априлу наредне године боравио у Техерану.
Питер Галбрајт је сведочио да је он, на захтев власти Републике Хрватске, затражио од Стејт департмента и тадашњег председника Америке Била Клинтона сагласност да се оружје из Ирана за Армију БиХ транспортује преко Хрватске.
„ЛА тајмс”: Станишић био човек ЦИА
Америчка обавештајна служба доставила Хашком трибуналу документ, који се још држи у тајности, о „корисној улози” бившег шефа СДБ, извештава калифорнијски лист. – Дискретни сусрети у Топчидеру, на Сави, у Америци Србија - САД: тајна веза Од нашег сталног дописника Вашингтон, 1. марта – Ресторан „Блу елиј”, смештен у епицентру најатрактивнијег вашингтонског насеља Џорџтаун, могао би да, уз славу стечену наступима врхунских џезиста, задобије и фаму места на коме су се учвршћивале тајне везе између Србије и Америке. И то у време драматичног распада бивше Југославије, кад су дипломатски односи између двеју земаља (САД и ондашње СРЈ) били прекинути и кад су најчешће, званично, наступале једна против друге. Али такво лоцирање, са звуцима првокласне музике, понајмање је од низа сензационалних открића у данашњем издању „Лос Анђелес тајмса”. Његов извештач Грег Милер пише, наиме, да је Централна обавештајна служба (ЦИА) осам критичних година деведесетих тесно сарађивала са тадашњим шефом Службе државне безбедности Јовицом Станишићем и да је он „био њен главни човек у Београду”. Уз то – и да је ЦИА послала Хашком трибуналу документ у коме указује на „корисну улогу” Станишића, а што би могло да том оптуженику, ако ништа друго, ублажи казну – уколико се докаже његово учешће у ратним злочинима за шта је тамо оптужен. Напис „ЛА тајмса” се позива на документ ЦИА, који је још под велом тајне, а чији садржај су му описали поверљиви извори. Као и на „десетине интервјуа са садашњим и бившим званичницима обавештајних служби САД и Србије, као и на добијене или акте у који је стечен увид”, а међу којима је и „седам страница које је Станишић написао у хашком затвору”. Буду ли се тачним испоставили наводи калифорнијског листа, то би у приличној мери могло да промени неке од представа о драмама на простору бивше Југославије, природи ратних и дипломатских исхода, као и о односима унутар власти Слободана Милошевића. Карактеристично је, засад, да до открића овај лист долази убрзо по одлукама Хашког трибунала – ослобађању бившег председника Србије Милана Милутиновића и осудама (на укупно 96 година затвора) петорице бивших високих српских функционера… Најновији рапорт о везама обавештајних служби Вашингтона и Београда, коју објављује „ЛА тајмс”, могао би неког да подсети на низ незваничних верзија из деведесетих које су сугерисале да се „нешто ваља и испод жита”. Али, да видимо шта каже „ЛА тајмс”. Сусрети између Станишића и представника ЦИА почели су „још 1992. на шеталишту Топчидерског парка”. Учесник овдашње стране био је тадашњи функционер ЦИА Вилијам Логфрен. Сада пензионер, он је, цитира се, рекао да ће документ агенције показати да је „по оптужбама ова зла особа (Станишић) урадила много добрих ствари”. Не оспоравајући директно хашку оптужницу, он је рекао да је Станишић „помогао да се окончају непријатељства и успостави мир у Босни”. У свом поднеску, наставља се у извештају, Станишић је себе описао као личност „која је тражила да Милошевић постане умерен и која је настојала да са ЦИА широко сарађује како би се зауставила криза”. Институционализовао сам сарадњу са америчком обавештајном заједницом, упркос очигледно лошим односима између двеју земаља – наводи се као запис Станишића. Тужилац у овом случају, амерички правник Дермот Грум, супротставља се наведеним верзијама, тврдњом да истицање кооперативности Станишића указује да је „он имао сличну моћ у спасавању као и у одузимању живота”. Лист додаје да је Станишић (58) имао надимак Ледени, да је у тамном оделу и с наочарима за сунце деловао као „балкански Џемс Бонд” у служби „у коју је ушао још 1975. кад је земља била под комунистичком влашћу Јосипа Броза Тита” и да „никад није виђен као идеолошки или фанатични националиста”. Следи позивање на речи, без прецизирања кад су изговорене, Добрице Ћосића да „Станишић није био обичан обавештајни функционер”, да је „био интелектуални, а не радикални полицајац, образован и вешт, који је знао како да организује службу”. „ЛА тајмс” оцењује да су такве способности Станишића нагнале Милошевића да га постави за „шпијунског шефа, иако је међу њима постојало дуготрајно неповерење”. Станишић је основао „Црвене беретке” и „Шкорпионе” – тврди Грум. По њему, прозвани је имао лиценцу да „чисти територије од нежељених особа и да почини убиства”. С таквом оптужбом се не слаже, преноси овај лист, својевремени „Станишићев заменик Владо Драгићевић”. „Радили смо наш посао по закону, никад нисмо починили геноцид, напротив, настојали смо да то онемогућимо.” Даг Смит, шеф ЦИА у Босни, састајао се са Станишићем, према истој верзији, у Београду. У једној од тих прилика, Станишић је „саветовао представнике босанских Срба да сарађују са ЦИА због чега су се они узнемирено врпољили на столицама”. Састанци су доспели и до брода на Сави, где је, како се наводи, Станишић критиковао Милошевића као „нечасног и варалицу”. У једном (непрецизираном) тренутку, наставља се, Станишић је Логфрену „одао шему склоништа и других објеката које су српске компаније градиле у Ираку у време Садама Хусеина”. Као и да је извршио притисак на Ратка Младића да накратко обустави ондашње бомбардовање Сарајева, допринео ослобађању заробљених припадника припадника НАТО трупа у Босни… Напис у „ЛА тајмсу” истовремено констатује да Станишић „никад није узео финансијску накнаду од ЦИА”. ЦИА је, наводи се, у писму Хагу 2004. године, описала његове „напоре да се демонтирају нека од најексплозивнијих збивања у босанском рату”. „ЛА тајмс” указује да је „Станишић био с Милошевићем у Дејтону”, где се разговарало о решењу за БиХ. Као и да га је три године касније (1998. г.) Милошевић сменио слутећи да он можда смера да га, уз помоћ ЦИА, свргне. Према писању овог листа, Станишић је, на тајним састанцима с председницима ЦИА, изнео „детаље о функционисању Милошевићевог режима”. Такође: „информације о локацијама талаца из редова НАТО”, као и да је „помогао оперативцима ЦИА да истраже гробнице и она успостави мрежу тајних база у Босни”. У опсежном извештају калифорнијског листа се такође напомиње да је Станишић ухапшен кад је убијен премијер Зоран Ђинђић „који је послао Милошевића у Хаг”, а да је „после три месеца, без образложења, у Хаг послат и он” (Станишић). Ондашњи шеф ЦИА Џон Дојч „није имао проблема са Станишићем”. Додаје се и да је ондашњи шеф СДБ „топло дочекан” 1996. у седишту те агенције. Као и да је осим у „Блу елиј”, био „учесник у лову на птице у источном Мериленду”, као и да му је „Дојч поклонио” колекционарски примерак једне „пуцаљке”.. У извештају „ЛА тајмса” се помиње и да је Станишићу због „стомачних проблема” било дозвољено да одлази у Београд на лечење. Као и да би, ако му се здравствено стање стабилизује, ове године „изашао пред суд”. Каже се и „да се развео, да је одстрањен од деце”. Шта би све могло да произиђе из открића „ЛА тајмса”, остаје да се види. Или да се уважи, или да послужи за даља разјашњења, или да остане загонетка за наредна поколења. Засад, главни поменути у најновијој, лосанђелеској, интерпретацији драме у бившој Југославији – ћуте. И ЦИА и Хашки трибунал и Станишићеви правни заступници… Момчило Пантелић ---------------------------------------------- Дојч у Београду, Станишић у Ленглију Најмоћнији шеф српске тајне службе у историји био је за време сукоба на територији бивше СФРЈ готово потпуно непознат јавности. „Мај нејм из Јовица”, била је прва реченица коју је скривен иза тамних „рејбан” наочара изговорио пред телевизијским камерама, јуна 1995. године у Малом Зворнику када је ослободио читав контингент „плавих шлемова” Уједињених нација које је војска Републике Српске била заробила као таоце, у време док је НАТО бомбардовао српске положаје око Сарајева. Станишић је био у одличним односима са америчким обавештајцима, што потврђује и једина, историјска посета шефа ЦИЕ Београду 1995. године. Џон Дојч je у Београд стигао председничким авионом са супругом, у пратњи чак 200 сарадника. Током једнодневног боравка Дојч се састао са Станишићем и Слободаном Милошевићем, а јавност је о овој посети обавештена тек недељу дана касније. Уследила је узвратна посета Станишића Дојчу, у седишту ЦИЕ у Ленглију, када је наводно постигнут договор о реорганизацији српске тајне службе по америчком моделу. По незваничним информацијама, Станишић је тада свом америчком колеги у знак пажње поклонио слику Оље Ивањицки огромних димензија. М. А. ------------------------------------------------------- Владо Драгићевић „дубоко грло” „Лос Анђелес тајмса” Према незваничним информацијама, Владо Драгићевић, један од најближих сарадника Јовице Станишића, дете је официра Ратног ваздухопловства ЈНА који је у Служби државне безбедности Србије почео да ради по завршетку студија на Филолошком факултету у Београду. Наводно незадовољан својим послом, напустио је СДБ и отиснуо се најпре у издавачке воде, а затим кратко боравио и у Јапану. Крајем осамдесетих вратио се у Србију и поново запослио у ДБ-у. Из Службе државне безбедности тадашње СРЈ 1993. године преузима га Јовица Станишић, а Драгићевић ускоро постаје човек његовог највећег поверења. Драгићевић је у СДБ-у Србије постао начелник Технике, управе чији је задатак био да специјалним уређајима „чисти” простор у коме се креће Слободан Милошевић од прислушних уређаја и тајних микрофона. Као врсног познаваоца неколико светских језика, Станишић је Драгићевића 1995. године ангажовао као преводиоца 1995. године у акцији ослобађања „плавих шлемова” из Републике Српске, после чега Драгићевић постаје Станишићев шеф кабинета. Петооктобарски догађаји Драгићевића затичу на месту начелника једне од управа ДБ-а, а јануара 2002. године именован је за члана Савета за државну безбедност Србије, на чијем је челу тада био премијер Зоран Ђинђић. Драгићевић је у то време обављао функцију помоћника директора Безбедносно-информативне агенције Андреје Савића, одакле је одлуком Владе Србије смењен почетком фебруара 2003. године. Због сумње да је био умешан у дотурање стенограма разговора Савета за државну безбедност „земунском клану”, Драгићевић је почетком априла 2003. године ухапшен у оквиру полицијске акције „Сабља”, заједно са Станишићевим саветником Драгишом Ристивојевићем. Њихов задатак је, како је тада навођено из Владе Србије, био да Станишића, уколико буде ухапшен у „Сабљи”, бране компромитујући и уцењујући политичаре и јавне личности, достављајући медијима податке које им је Станишић оставио. М. А. ------------------------------------------------------- Данас научник а некада шеф ЦИА Џон Марк Дојч (73), данас професор хемије на бостонском МИТ универзитету, где је 1966. године одбранио докторску тезу из хемијског инжињеринга, био је шеф ЦИА од 10. маја 1995. до 14. децембра 1996. Бил Клинтон именовао га је на ову позицију, коју је научник Дојч, како кажу амерички извори, невољно прихватио. Његово шефовање у ЦИА обележено је и залагањем да се у високе рангове шпијунског посла убаци више жена и представника мањина. За његово име повезана је афера која ни до данашњег дана није потпуно разјашњена. Убрзо пошто је отишао из ЦИЕ, откривено је да је 17.000 поверљивих докумената ЦИА из времена хладног рата ускладиштио на свом кућном незаштићеном лаптопу. Почетком 1997. отпочела је и формална истрага у ЦИА поводом овог безбедносног прекршаја. Тадашњи јавни тужилац Џенет Рино саветовала је да се истрагом утврди да ли је Дојч и даље личност од највећег поверења у безбедносним пословима. Клинтон је последњег дана свог председниковања издао помиловање за Дојча. Тадашњи директор ЦИА Џорџ Тенет присуствовао је на Капитол хилу инаугурацији председника Буша, када је примио вест о помиловању Дојча. Одлука Била Клинтона изненадила је не само Тенета, већ и друге највише функционере обавештајне службе. О томе да се Клинтон није саветовао ни са ким из ЦИА када је повукао овај потез, писао је својевремено опширно „Њујорк тајмс” (2001). У научној каријери Џон Дојч се истакао у проучавању из области енергетике и токсикологије. Био је шеф одељења за хемију и основао је факултет за токсикологију на МИТ. З. Ш. ---------------------------------------------------- Хашки досије Јовице Станишића Јовица Станишић је ухапшен 13. марта 2003, а пребачен је у Хаг 11. јуна 2003. На првом појављивању 13. јуна 2003. изјаснио се да није крив ни по једној тачки оптужнице за злочине против човечности и кршење закона и обичаја рата. Хашка оптужница подигнута је против Јовице Станишића и Франка Симатовића првог маја 2003. Први пут оптужница је измењена у децембру 2003. а други пут после две године. Оптужница га терети за четири тачке злочина против човечности (протеривање на политичкој, расној, верској основи, убиство, депортације, нехумане радње) и једну тачку кршења права и обичаја рата. Станишићу је одобрено привремено пуштање на слободу 9. децембра 2004. Од фебруара 2008. ово право на привремено пуштање на слободу му је суспендовано. Почетак суђења Јовици Станишићу и Франку Симатовићу заказано за 10. март 2008, одложено је за 17. март 2008. И тада је одложено јер се испоставило да Станишић болује од тешке депресије. У мају 2008. судско веће одложило је процес за још најмање три месеца, због лошег здравља. Од краја јуна 2008. Станишић је на привременој слободи. На разматрању о почетку суђења Станишићу био је и психијатар који је оптуженог прегледао у притворској јединици Схевенинген: „Мој закључак је да пацијент пати од тешке депресије са психотичним цртама, и да је јасно да није у стању да поднесе суђење ако имамо у виду његову психичко стање”, рекао је тада судија Патрик Робинсон, цитирајући психијатријски извештај. Психијатри не очекују да би Станишић могао бити у стању да изађе на суђење бар у периоду од три до шест месеци, рекао је у априлу 2008. судија Робинсон.