Понедељак, Март 02, 2009
Случај курира Јовице
Један од тајанствених симбола Милошевићевог доба свакако је Јовица Станишић. Сматрало се чак да је у једном часу био моћнији и од свога господара, све док у октобру 98. није пао под теретом те моћи.
Из извора „ЛА тајмса” сазнали смо оно што заиста јесте врхунац апсурда у бескрајним играма сваке тајне службе: да је Станишић служио онима који су иначе били предмет његовог врхунског подозрења. Или су бар морали да буду. Деведесетих година прошлога века, док је Јовица кормиларио алтернативном ратном и мрачном Србијом, хипотека сарадње са ЦИА била је најтежа оптужба. Управо су такви људи били предмет најбудније Станишићеве пажње и могуће жртве свакојаких погрома.
Кад одједном – сазнајемо да је Јовица Станишић био сасвим поуздан сарадник ЦИА. То би могао да буде скоро савршен, али и бизаран епилог стереотипа у неком, релативно јефтином, нискобуџетном шпијунском филму. Али, на Балкану се трећерезредни филмови и убоги живот преплићу као у сваком кошмару, или фантазмагоричном сну. Па је тако Станишић у истом часу творац ескадрона смрти, паравојних јединица и Милошевићеве верзије страховладе. Али и курир и известилац најмоћније тајне политичке полиције на свету.
Како је то било могуће? Биографија Јовице Станишића је типична али и јединствена. Он је умео да мисли својом главом кад је било мисаоног простора, да слуша помно своје газде (било их је најмање на две неспојиве стране) или да се узнесе изнад догађаја и постане јавна личност од значаја за окончање неке крупне драме.
Рецимо, ослобађање везаних талаца у мају 95. године, које је штрангама, жицом, ременима и другим приручним средствима Ратко Младић фиксирао за разне објекте. А све због тога да се НАТО окане бомбардовања, иначе ће у супротном устрелити своје.
Испада да је његово „циовање“ започето још негде 92. године. Тада је ткао на два двовисинска разбоја, обавештавајући оне тамо о унутрашњим својствима Милошевићевог режима, а Милошевића о томе шта се тамо ради. Такав посао може, а и не мора да буде типичан за занат којим се бавио Јовица. У његово доба царовали су ксенофобија и одијум према Западу, мада се он у исто време бавио истрагом непријатеља и неговањем пријатеља који ће му касније помоћи у највећој невољи.
Ако је Милошевић знао за његову перверзну обавештајну авантуру, биће да је мистерија још већа. Изгледа да је сазнао, али кад је Станишић већ на обе стране пустио корене. Свој двовалентни посао радио је на рекама, у бродовима и сигурним становима. Као такав је 96. отишао на Пале и наложио Радовану Караџићу да се одмах окане политике и преметне у Драгана Дабића. То је овај без поговора учинио, знајући да је Јовица одувек био лишен смисла за хумор.
Независно од биографије, Станишић је ухапшен у марту 2003. и одведен у Хаг. Тек годину касније америчка влада доставља Трибуналу листинг о његовом алтернативном раду. Више пута је привремено пуштан на слободу, док га 2008. није ухватила тешка депресија. Суђење одложено, Станишић је у Београду на лечењу.
Пред сазнањем да га може стрефити доживотна робија, Станишић се обраћа централи ЦИА за капиталну помоћ, подсећајући тамо њих на своје заслуге. Иначе се лично познаје са челним људима тог предузећа. У фебруару 96. на гостујућем терену срео се са Џоном Дојчом и Џорџом Тенетом.
ЦИА је учинила оно што иначе не чини никада, или веома ретко. Послала је Трибуналу нове потврде о заслугама Јовице Станишића. Документ је још запечаћен, али је новинарима саопштен део те планетарне тајне. У сажетку текста, који ће можда спасити Јовицу стоји и то да је „овај човек учинио много зла, али и многа добра дела за нас!“ Дакле за њих.
Шта ће од тога да претегне, не може се знати. Али, историја шпијунаже на Балкану добија нове јунаке. Ко је власник бриге за безбедност отаџбине, и шта је то, још увек знају само тајне службе. И наравно ЦИА, од које се ионако ништа не може сакрити, па ни чињеница да је Јовица био наш.